Музика 20. века одражава дух и темпо живота нашег времена, а

Ludwig Van Beethoven

Atonio Vivaldi

Georg Fridrih Hendl

Rodjen je 17.decembra 1770.god u Becu

a umro 26.marta 1827.god.Ludwig Van Beethoven je bio nemacki kompozitor,nadmocna muzicka figura u prelaznomm periodu izmedju ere klasicizma i romantizma

Музика 20. века одражава дух и темпо живота нашег времена, али и његове противречности. Иако би се као њене опште одлике могле навести: наглашена улога ритма, слободна и скоковита мелодија, дисонантна сазвучја — ипак у XX веку напоредо постоје различити музички стилови. Експресионизам (Арнолд Шенберг, Албан Берг) даје предност крајњој узбуђености и најоштријим дисонанцама, негирајући традицију (напушта се тоналитет). Неокласицизам (Игор Фјодорович Стравински, Паул Хиндемит, Сергеј Прокофјев) враћа се класичним идеалима склада и уравнотежености, али у новом, модерном звучном руху, док се Бела Барток инспирише фолклором свог (мађарског) народа.

Георг Фридрих Хендл (нем. Georg Friedrich Händel, енгл. George Frideric Handel; Хале, 23. фебруар 1685 — Лондон, 14. април 1759) је био немачки, касније британски, барокни композитор, познат по кончерти гросима, операма и ораторијумима. Рођен је у Немачкој, у граду Хале, а живео и радио у Хамбургу, Италији, Хановеру, а од 1712. стално се настањује у Лондону. Његово најчувеније дело је Месија, ораторијум заснован на библијским мотивима. Утицао је на многе следбенике у периоду прелаза из барока у класицизам, међу којима су Јозеф Хајдн, Моцарт, и Бетовен.

Volfgang Amadeus Mocart

У зиму 1678. у време када је Венецију задесио до тада невиђено висок водостај, у улици Сан Мартин, у кварту Кастело, недалеко од Арсенала, родио се мали Антонио - дана 4. марта, док је највећи део града био поплављен. Истога дана је и крштен: „Антонио Лучо, синчић господина Ђованија Батисте Августина Вивалдија, свирача, и госпође Камиле, његове супруге, рођен је 4. марта текуће године, а примио прво причешће у своме дому због смрти што му претише“, записано је у црквеном регистру. Смрт је заиста вребала Вивалдија током читавог живота. Болест га је пратила у стопу, иако се до данас не зна од чега је тачно боловао. Бол и стално стезање у грудима пратили су га целога живота, а он се лако умарао и врло тешко ходао, тако да се кроз своју родну Венецију кретао искључиво гондолом или кочијом. Ипак, то га није спречило да свој живот проживи у узбудљивом и брзом ритму и да у његовим музичким делима увек влада веселост, добро расположење и „вечито пролеће“. Ђовани Батиста, Антонијев отац, био је свирач и виолиниста при базилици Светог Марка 1685. године, 2 године пре синовљевог рођења. Нико није користио презиме Вивалди, већ су га сви звали Роси због риђе косе, коју је наследио и његов син првенац. Ђовани се бавио и компоновањем - године 1688. изведена је његова опера „Несрећна верност“. Ипак, сматрао је да је посао музичара непоуздан, па је поред куће држао и берберницу где је и сам радио, а супруга Камила потицала је из породице кројача. За болешљивог Антонија сматрао је да је најбољи свештенички позив, али мали Антонио није могао ни да похађа школу. Због лошег здравља узимао је приватне часове код свештеника цркве Сан Ђеминијано.

Антонио је имао само 5 година када су Турци опседали Беч. У житељима Млетачке републике тада се јавила нова воља и снага за живот, па се на улицама непрестано одвијало даноноћно славље. Мали Вивалди је то одлично упамтио. У Венецији су такође, позоришта била изузетно популарна, посебно међу племством, а музиком су готово сви желели да се баве. Отворена су 4 Конзерваторијума за музичко образовање сироте деце, а Антонијев отац је одлучио да сина подучи свирању виолине. Ускоро је осим виолине Антонио научио да свира и чембало и друге инструменте, а затим је убрзо почео и сам да компонује. Имао је 25 година када је званично изучио за свештеника. Исте године запослио се као професор виолине и других гудачких инструмената у Школи за музику где ће касније настати многа његова дела. Врло брзо се прочуо као одличан учитељ, а његова зарада је премашивала очеву. 1705. године Антонио је објавио своје прво дело „Камерну сонату за две виолине и виолончело“.

John Sebastian Bah

Volfgang Amadeus Mocart

(nem.Wolfgang Amedaus Mozart;Sulcburg,27.januar 1756-Bec,5.Decembar 1791) Bio je austrijski kompozitor i pijanista ,jedan od najznacanijih svetskih kompozitora klasicne muzike.

Јохан Себастијан Бах (нем. Johann Sebastian Bach; Ајзенах, 21. март 1685 — Лајпциг, 28. јул 1750) био је немачки композитор, оргуљаш и чембалиста[a] из доба барока, широко признат као један од највећих композитора и стубова универзалне културе[1]. Његова дела су запажена због интелектуалне дубине, техничког савршенства и уметничке лепоте.

Потиче из једне од најзнаменитијих музичких породица, која је произвела преко 35 значајних композитора и многе музичаре извођаче.[2]. За живота је био познат као оргуљаш и чембалиста[3], док је његово композиторско стваралаштво било сматрано обичним послом професионалног музичара 15—17. века који је стварао музику за пригоде на двору, у цркви или у граду. Са 17 година свирао је оргуље, клавир, виолину, виолу, певао у хору и био помоћник кантора. Касније је радио као оргуљаш, дворски и црквени музичар, диригент и учитељ. Стекао је славу као извођач на оргуљама и чембалу[4], и као музички импровизатор[5]

Јохан Себастијан Бах је један од најзначајнијих представника универзалног хуманизма у уметности.[6]. Творац је великог броја музичких облика који карактеришу барок као раздобље. Бавио се свим жанровима музике осим опере[4]. Дубоко религиозан и конзервативан, у свом делу је сјединио музичке традиције протестантских хорова са традицијама јужне немачке, италијанске и француске школе[7]. Развио је полифони стил касне ренесансе до савршенства[8]